Probajte da nabrojite koliko puta ste želeli nešto da uradite, a prepreka vam je samo jedna. Vi sami. Počeću od svojih izgovora: mrzi me, nemam vremena sad, neću moći, neću uspeti… ovako mogu do sutra. I sad se setite koliko toga ste propustili, jer ste imali ovako glupe izgovore. Mnogo, zar ne? Kajete se? I ja isto.

Odlučite kada to prestaje i istrajte u tome, koliko god imali predsrasuda, straha ili bilo čega. Samo idite napred. Ishod nikad ne može da bude loš ukoliko ste nešto pokušali. Tako sam pokušala i ja da istrčim svoju prvu trku zadovoljstva ove godine. Naravno, nisam mislila da mogu, ali nije bilo izgovora za ovu godinu.

U svojoj glavi sam zacrtala kako mogu to, iako da budem iskrena i nisam nešto bila u formi. Ali izgleda da je volja ovoga puta pobedila, a i naravno bitno je da trčite sa nekim ko će da vam daje vetar u leđa i olakša put ka cilju. Dok dolazite do starta, osetite tu energiju svih ljudi koji su došli i nekako je samo upijate, a to reprodukuje sjajnu atmosferu koja vlada. Zato kada gledate kod kuće, iz fotelje, vidite da se svi smeju iako trče već par kilometara!

Pun adrenalin kreće kad i sama trka, jer ste svesni da je počelo i da nema nazad. Drži vas do samog kraja, pa čak i posle trke, jer ste svesni da ste ispunili svoj cilj, za koji ste rekli: „Ma, nema šanse“ . Moj savet je da ne krećete svojom punom brzinom i punom snagom, jer 5km i nije tako malo, već izaberite neki srednji tempo, kako biste izdržali do samog kraja i sačuvali snagu za pobedonosni ples kada završite. Kada osetite da vam je potrebno malo odmora, slobodno to uradite, hodajte malo, ali ne predugo, jer ćete izgubiti ritam s početka. Ja sam bila u iskušenju da se odmaram na svakih pet minuta, ali moji divni drugari, članovi mog tima mi nisu dali, tako da nisam izgubila svoj ritam do samog kraja i hvala im još jednom na tome.

Kako smo se bližili kraju, čuli smo pobedničku muziku koja nas je jednostavno ponela, tako da smo od tada svi miksovali trčanje i đuskanje do finiša. Završila sam trku zadovoljstva toliko ponosna na sebe da sam već bila spremna sledeće godine za polumaraton.  Ali, sada mi se ta ideja od 21km čini kao ogromni zalogaj. Mada ko zna kakva volja i forma će preovladati do sledeće godine.

Držite se svojih ciljeva i nikada ne odustajte! Vidimo se i sledeće godine!

Autor: Teodora Mladenović