,,Psiha je ona koja, pored svih treninga, određuje razliku između ljudi i šampiona’’

,,Biti neko, nije datost, već zadatak’’- Jedan momak svoj zadatak počeo je još pre 14 godina. Danas, on ga živi, i piše nove stranice istorije. Zlatan dečko, kome više ni svet nije granica, srpski džudista Nemanja Majdov govori o putu do titule svetskog šampiona, svojim počecima i večitoj motivaciji.

Iako je prošlo već skoro više od mesec dana od osvajanja titule svetskog šampiona u kategoriji do 90 kilograma na šampionatu u Budimpešti, Nemanja i dalje nije svestan kakav je uspeh postigao. Za ovaj podvig, nije se spremao mesec ili dva pred samo takmičenje, već ceo život. ,,San koji sanjate od malena, nešto sa čime liježete u krevet svaku noć, za šta radite svaki dan, se ostvario. Čak i prije nego što je iko očekivao. Spartanski je to način života,  tri treninga dnevno, šest sati krvavog rada i odricanja svaki dan, ali to je sve uslov da biste bili najbolji na svijetu’’.

Nemanja je rodom iz Istočnog Sarajeva gde i danas živi i trenira. Džudo je tradicija u njihovoj porodici, dodira sa istim imao je još njegov deda. Majdov se prvobitno opredelio za  fudbal, a onda se  u sedmoj godini odlučuje za ovu borilačku veštinu. ,,Moj brat Stefan i ja  smo krenuli na džudo, otac nam je trener i dan danas, tako da smo džudo od početka ozbiljno shvatili i zacrtali velike ciljeve’’.

Upravo, u svojoj porodici vidi  i svoju najveću motivaciju. ,,Najvažnije mi je da učinim svoje roditelje i porodicu ponosnim i srećnim, mnogo su uložili u nas, svoje su živote podredili za uspijeh brata i mene i za ostvarenje naših snova, stoga želim da ih učinim najponosnijim na svijetu’’. Za Nemanju, džudo predstavlja nešto mnogo više od samog sporta. To je njegov način života, njemu je sve podređeno i on postaje prizma kroz koju gleda na svet. Iako život profesionalnog sportiste zahteva i mnoga odricanja, on ipak smatra da se sve može uskladiti. ,,Ja sam se odlučio za to i sad nema nazad, sve se može, i fakultet, sport i porodica, jer ako želite nešto baš mnogo onda nađete i vreme i rešenje  za sve, i ništa vam nije teško’’.

Pored svojih treninga, drži i časove malim džudistima, trudeći se da im prenese najvažniju poruku- ,,Šta god da rade u životu, ne smiju da gube’’.

Pred samo takmičenje, odlazi u neki svoj svet, u kojem ima mesta samo za emocije. Na tatamiju jedino misli o pobedi i tome da ni po koju cenu ne sme da odustane. Ali naglašava da iako su na borilištu protivnici, u svetu džudoa postoje prijateljstva. ,,Prisutna su velika prijateljstva u ovom sportu, družimo se, izlazimo, dolazimo jedni kod drugih, jer proći će ovaj takmičarski dio, a prijateljstva koja su svrha sporta, ostaju do kraja života’’.

Džudo ga je naučio najvažnijoj životnoj lekciji- da bude najjači kad je napotrebnije.

Meč koji će mu posebno ostati u sećanju desio se baš na šampionatu. ,,Polufinale, protiv domaćina, vicešampiona svijeta, sami protiv svih, 12 hiljada Mađara u Areni, meč za istoriju, produžetak… pobjeda i muk u sali… i na kraju samo čujete 50 navijača Srbije kako viču: Srbija,  Srbija,  Srbija… ’’!

Kada je u pitanju džudo, reč je o kompleksnom sportu jer predstavlja i jednu vrstu psihološke igre. ,,Psiha je ona koja, pored svih treninga, određuje razliku između ljudi i šampiona’’. Nemanja je veliki vernik i u veri pronalazi svoju smirenost.

Iako je samo sa 21 godinom ostvario svoj dugo sanjani san, smatra da ga postignut uspeh nije promenio. ,,Ja sam uvijek isti, i sada i prije i posle, ta slava donosi samo malo više obaveza, a ovako na drugu stranu je samo stvar ličnih pogleda na svijet’’. Ističe da je veoma važno baviti se sportom jer kroz sport se pre svega izgrađuje ličnost, psihički i fizički, upoznaje svet i stvaraju se  novi kontakti.

Džudo ne spada u najpopularnije sportove u Srbiji, za razliku od ostalih zemalja  u svetu. Međutim, naš džudista u svom uspehu takođe vidi i nadu da će se položaj ovog sporta u Srbiji uskoro i promeniti. Njegov sledeći zacrtani cilj jesu Olimpijske igre u Tokiju, za koje se, kako kaže, sprema ceo život i dodaje: ,,Bože zdravlja, i sa Božijim Blagoslovom to će biti moj dan’’.

Nemanja se neće takmičiti do kraja godine zbog povreda, a od januara nastavlja gde je stao, uz svoj čuveni moto: ,,Shall we begin’’ ?!

Autor: Maria Petrović